IGRAČKA I PO

Umeće saobraćanja

Jednom prilikom, kada sam se našao u dečijij sobi koja je na prvi pogled izgledala poput saobraćajnog špica u Bombaju, sakupio sam snagu da ne urlam po kući zbog haosa u sobi već sam se lagano spustio na njihov nivo. Iz prve, zaista je sve bilo krševito, ali kako sam se spustio tako sam počeo primećivati sklad u tom svemiru igračaka. Deca su se zaista igrala saobraćaja. Gomila autića koji negde žure ali ustvari stoje. Uzeo sam jedan autić , čisto da se podsetim i o gle čuda, kao da sam zaboravio taj jezik igre. Govorio sam ja vrr vrrr, ali to nije bilo to… Odjednom strašan urlik! Beži taataa, sve si nam rasturio!Uleteli su naslednici i oterali morža koji im je legao preko igračaka….

Roditelji strašno vole da gledaju svoje dete kako se igra. Ta slika stvara osećaj bezbrižnosti, pogotovo ako vi pritom pijuckate kafu i čitate novine. Zanimljivo je da prizor deteta koje se igra za kompjuterom, ne stvara tu idiličnu sliku već stvara osećaj krivice. Vreme provedeno u igri i stvaranju svog sveta je dragoceno za budućnost vašeg deteta. Pošto sam još kao mali bio dečak a ne devojčica, osvrnuo bih se na mali svet koji stvaraju dečaci dok se igraju sa autićima.

Dečaci vole da upravljaju, opravljaju i popravljaju! Stoga im pružite priliku da to i rade. Voleo sam da se igram autića jer sam savršeno mogao da se igram sam. Bio sam glavni dispečer, za sve sam se ja pitao. Nekako sam imao i više vremena, danas je vreme postalo prezasićeno raznim obavezama koje su najmanje igra a najviše obaveza.

Čuo sam priču o jednom imućnom čoveku koji je ostvario svoju želju iz detinjstva. Želja mu je bila da ima buldožer i da kopa po svom dvorištu. Valjda kao mali nije planirao da ima toliko para, pa nije znao da će jednog dana kupiti ne samo buldožer, već i svoje brdo, bager, utovarivač, rovokopač i par kamiona. Čovek je sebi priuštio nešto što nije mogao imati kad je bio mali. Potpuno suludo, ali govori o ljudskoj, večitoj potrebi za igrom, koja se kod svakog s vremena na vreme pojavljuje. Ne treba je zatrpavati.

Bilo bi zanimljivo kada bismo umesto klasičnih igraonica koje zamajavaju decu dok vi pijuckate kafu I čitate besplatne novine, imali tematske igraonice koje osluškuju potrebe naše dece. Zamislite igraonicu u kojoj će vaše dete sukcesivno učiti o saobraćaju. Svako dobija svoj automobile ili neko drugo vozilo I postaje učesnik u saobraćaju. Umesto sprava za izbacivanje destruktivne energije imali bi umanjeni grad sa puno zgrada, ulica, parkova, semafora. Vaše dete je na primer djubretar, mislim,vozi kamion djubretara (omiljena igračka svakog dečaka) koji ima jasan zadatak da prazni kontejnere i odvozi ih na deponiju. Nesagledive su posledice sreće ako su tom prilikom sva vozila na daljinski. Igrajući se u takvom prostoru dete ima predispozicije da postane dobar učesnik u pravom saobraćaju jednog dana. Odlična prilika da se na ovaj način počne menjati kultura saobraćanja … divna reč koja nam sve govori .

Retki su danas proizvodjači igračaka koji će odoleti potrebi da se prave namunjeni futuristički i nepostojeći automobilčići. Podilaženje dečijem ukusu je u ovom slučaju najgora varijanta. Proizvođači koji prave replike nečega što već postoji su najbolji prijatelji vaše dece. Srazmerno umanjena vozila su najbolje sredstvo za maštu. Deca su vlasnici replike nečega što teško mogu imati, ali kada spuste glavu na tepih, tik uz kabinu kamiončića i kažu vrrrrrr… Čarolija je počinje.

Obratite pažnju prilikom kupovine ovakvih igračaka. Bitno je da vozila budu od metala. Nećete u ovom slučaju pogrešiti ako se koristite onom starom – ako ne znam šta je dobro onda znam šta je skupo. Ovde to pali.

Takvi automobilčići vremenom dobijaju i kolekcionarsku vrednost jer su svedoci vremena u kojem su nastali. Sećate li se vaših autića kada ste bili mali. Ja se lično sećam Dijane i Peglice. Kako sam bio srećan kad sam ih skoro video - vratili su mi se mirisi iz tog vremena.

Birajte igračke koje će vaša deca da koriste, ponekad je bolje kupiti dobru igračku nego li dobru cipelu.I naravno, nemojte to raditi često.

LAND ART COLLECTION

Ako niste u prilici da umanjite troškove izvođenja nekog projekta, probajte da umanjite projekat. Land art collection je simpatično pomagalo za umetnika koji planira da se bavi land artom. Napravio sam ga da istražujem granice mogućeg a sad od dece ne mogu da dođem na red.

S prirodom se nije igrati – izraz koji se poslednjih nekoliko katastrofalnih godina sve češće pominje u narodu. Mislim da nam priroda ovoga puta neće zameriti . Igrajte se s prirodom slobodno!

nature&art project 2011

http://www.nature-and-art.rs

Puške u ruke

Gde nestadoše slavni Nemci i Partizani, koji su nas godinama učili zlu i dobru. Neki novi borci su nam uvukli decu u kuće, vezali ih za monitore i naučili kako se puca iz miša , kako se sa ALT puzi, a na SPACE skače. Od silnoga ratovanja svu kičmu pokriviše a neprijatelja ne ubiše.

CRNA OVCA

U našem vrtiću postoji pravilo da se igračke od kuće donose samo petkom. Pravilnik napisaše vaspitačice na belom papiru velikim slovima i zalepiše na vrata, poslednjem braniku njihovog autoriteta. Moja deca četvrtkom uveče predano biraju igračku koja će sutradan biti dostojan predstavnik njihovog ukusa. Kada je izaberu ona dobija počasno mesto u krevetu – ispod jastuka. Puko sam od smeha kada sam primetio tu pojavu kod svoje dece. Petkom iz kreveta ustaju nešto brže nego ostalim danima. Oblače se sami, doručkuju sami i umesto da kao i svakog jutra ja čekam Njih , oni ispred kola čekaju Mene.

Mogao bih još da pišem o ovom fenomenu,ali nije mi to cilj. Jednom prilikom , bio je petak , deca su sa sobom u vrtić ponela drvene puške i pištolje koje sam im napravio nekoliko dana ranije. Bio sam ponosan što su ih tog petka odabrali jer sam uživao dok sam ih pravio.Tako naoružani upali su u vrtić i ne skidajući oružje sa sebe obuli su patofne i utrčali u svoju grupu.Ni zdravo mi nisu rekli...

Posmatrala me je jedna majka koja je dovela svoju ćerku. Bili su svedoci invazije od malo pre. Gledala me je i ništa nije govorila.Malo sam se budalasto nasmejao i još budalastije stao u odbranu svoje dece ingenioznom rečenicom: ''Bolje da pucaju sad kad su mali nego da to rade kad porastu''. Ništa nije rekla, ali me je i dalje nemo posmatrala, baš kao i njena ćerka. Kad sam popodne došao po decu vaspitačica mi je rekla da više nikad ne donosimo oružje u vrtić...posebno ne petkom. ''Ne, niko nije upucan, samo su se sva deca ceo dan svadjala oko vaših pušaka''. Potrudio sam se da izgledam zabrinuto ali ustvari sam bio ponosan na ovonedeljni izbor moje dece i publicitet koje su moje puške doživele tog petka.

GENERACIJO MOJA

Deca su takodje bila ponosna na svoje puške, čak smo nekoliko napravili njihovim drugarima za rodjendan. Pravili smo ih zajedno kod mene u radionici. Proizvodnja jedne puške nosi sa sobom i priče iz rata koje obogaćuju čitav proces i daju mu smisao. Ko su bili Nemci , a ko partizani, ko je bio crvena zvezda, kad će biti treći svetski rat ... Nije im baš sve najjasnije ali nema veze , pravili smo puške!

Nije ni meni baš najjasnije zašto smo se mi toliko igrali tog rata za razliku od naše dece čije je danas glavno oružje miš, ctrl, alt i enter. Valjda ne može na red da dodje, toliko toga treba uraditi pre rata... Oni se danas siti napucaju za stolicom, a ja sam trč'o celo popodne ko sumanut po naselju da ubijem svega petoricu. Puške smo pravili sami,operacije smo vodili sami, jedino nismo sami znali da prekinemo rat, igrali smo se do besvesti.

U vojsku sam otišao kasno, imao sam zamalo trideset godina.Nekoliko dana pre odlaska na odsluženje vojnog roka častio sam se igricom Call of Duty WWII , koju sam prešao za tri noći. Drugi svetski rat, spartansko naoružanje, blato, borba ... Sve ono što me je već čekalo u vojsci. Dobio sam pravu pušku , pravo blato i skoro pravu borbu. Bacao sam bombe,pucao,valjao se, dok je moja žena sa troje male dece vodila bitku sa ovčijim boginjama koje su trajale tačno koliko i moja obuka. Došli su mi svi na zakletvu.Šta ti je život...

DOKTRINA

Imam osećaj da se danas manje deci priča o ratu, borbama, o neprijatelju. Ne mislim da je to loše , samo konstatujem. Sećam se sa koliko sam slasti gledao partizanske filmove koji su nam se nudili u porcijama. Narodnu oslobodilačku borbu zamenili su američki marinci koji pobiše pola Azije. Savremenije naoružanje i istaknuta kreativnost prilikom borbe nagnali su nas da celo leto provedemo u rovovima pripremljenim za toplovod koji se uvodio pet godina. Lavirinti kroz naselje nasuti peskom bili su neverovatan poligon za nas koji smo ga znali u stopu. Sećam se da su neki bili tužni što odlaze na more. Bili smo podeljeni u dve grupe. Jedna grupa je napadala dok se druga utvrdjivala. Najsladji je bio sam početak operacije. Svi smo još uvek na broju. Bodrimo se , adrenalin radi svoj posao, a u daljini se čuje neprijatelj.Bombe su nam bile iščupano busenje, a protivnik se eliminisao direktnim pogotkom. On se obično konstatovao smehom, jer zamislite kako je smešno kada vas neko pogodi u glavu čupavim debelim busenom. Zemlja se razleti na sve strane i tu nema varanja. To svi vide , dok pucanj iz puške ko zvuči ovako : Ta! Ta! Mrtav si ... pa se kaže ime upokojenog , a onda obično upokojeni kaže Nisam! Onda to dovodi do rasprave i polemike na otvorenom bojnom polju, gde se oni raspravljaju a niko nesme da izadje jer će onda stvarno biti mrtav. To se obično završava revoltom u vidu ofanzive, po principu kom' opanci kom' obojci...

Igrali se mi tako rata godinama, kad ono izbi pravi rat. Sa ove distance kad gledam, kao da smo ga mi prizivali pa on došao.Sa nekih dvanaest godina ratne filmove zamenio sam Drugim Dnevnikom u pola osam... Dobrovečepoštovanigledaoci... danas su ... ubili, masakrirali, odrali , pojeli ,nakačili , zverski ... pa onda novi predmeti: malj, srbosek , žica , kama ... Filovali su nam oni tako prazne dečije foldere i onda su došle one lude godine. Rat za ratom, pa bombardovanje, pa sačuvaj Bože.

Pa sad vi kupite detetu pušku da se igra rata. Ili je bolje da sedi na ladnom betonu i isto to radi na mobilnom telefonu. Rizik je i jedno i drugo. Nećete pogrešiti ako budete rizikovali i dete budete odveli u prirodu. Neka ono ponese pušku, a vi ponesite ranac sa vodom , kompas , kobasicu , slaninu , komad hleba, nož, upaljač , konopac, mapu... Neka igranje ratom bude povod da dete iskusi prirodu na neki drugi način. Grane koje grebu više nisu grozne grančuge nego izazov koji treba da se savlada. Lišće je kamuflažni materijal koji će od vas napraviti nezaboravan žbun koji hoda. Popnite se zajedno na neko drvo da izvidite okolinu. Videćete nešto u daljini što će učiniti da bez napora pretrčite kilometar. Postavite zamku, puzite, valjajte se, šunjajte se ... A onda napravite logorsku vatricu , na granu nataknite kobasicu i gledajte svoje dete kako uživa. Možete ga i krišom slikati, njegovim mobilnim telefonom, kako bi mu ostala uspomena na najbolji ručak u životu. Postoje razni priručnici za preživljavanje u prirodi koji će vam biti od pomoći da obogatite sadržaj u šumi.

Priroda je nešto više od pokošene trave i kožne lopte. Kvalitetan boravak u prirodi podrazumeva i mali napor. Odvikli smo se od neravnog tla, tišine i spokoja. Mi ne znamo šta bismo s tim. Naučili smo na animaciju, baš kao što vas ja sad animiram da vi vašu decu animirate kako bi tako animiriani prihvatili prirodu onakva kakva ona zapravo jeste – a ona je smirena.

dva brata igraju se rata, 2009. drvo, terakota