Puške u ruke

Gde nestadoše slavni Nemci i Partizani, koji su nas godinama učili zlu i dobru. Neki novi borci su nam uvukli decu u kuće, vezali ih za monitore i naučili kako se puca iz miša , kako se sa ALT puzi, a na SPACE skače. Od silnoga ratovanja svu kičmu pokriviše a neprijatelja ne ubiše.

CRNA OVCA

U našem vrtiću postoji pravilo da se igračke od kuće donose samo petkom. Pravilnik napisaše vaspitačice na belom papiru velikim slovima i zalepiše na vrata, poslednjem braniku njihovog autoriteta. Moja deca četvrtkom uveče predano biraju igračku koja će sutradan biti dostojan predstavnik njihovog ukusa. Kada je izaberu ona dobija počasno mesto u krevetu – ispod jastuka. Puko sam od smeha kada sam primetio tu pojavu kod svoje dece. Petkom iz kreveta ustaju nešto brže nego ostalim danima. Oblače se sami, doručkuju sami i umesto da kao i svakog jutra ja čekam Njih , oni ispred kola čekaju Mene.

Mogao bih još da pišem o ovom fenomenu,ali nije mi to cilj. Jednom prilikom , bio je petak , deca su sa sobom u vrtić ponela drvene puške i pištolje koje sam im napravio nekoliko dana ranije. Bio sam ponosan što su ih tog petka odabrali jer sam uživao dok sam ih pravio.Tako naoružani upali su u vrtić i ne skidajući oružje sa sebe obuli su patofne i utrčali u svoju grupu.Ni zdravo mi nisu rekli...

Posmatrala me je jedna majka koja je dovela svoju ćerku. Bili su svedoci invazije od malo pre. Gledala me je i ništa nije govorila.Malo sam se budalasto nasmejao i još budalastije stao u odbranu svoje dece ingenioznom rečenicom: ''Bolje da pucaju sad kad su mali nego da to rade kad porastu''. Ništa nije rekla, ali me je i dalje nemo posmatrala, baš kao i njena ćerka. Kad sam popodne došao po decu vaspitačica mi je rekla da više nikad ne donosimo oružje u vrtić...posebno ne petkom. ''Ne, niko nije upucan, samo su se sva deca ceo dan svadjala oko vaših pušaka''. Potrudio sam se da izgledam zabrinuto ali ustvari sam bio ponosan na ovonedeljni izbor moje dece i publicitet koje su moje puške doživele tog petka.

GENERACIJO MOJA

Deca su takodje bila ponosna na svoje puške, čak smo nekoliko napravili njihovim drugarima za rodjendan. Pravili smo ih zajedno kod mene u radionici. Proizvodnja jedne puške nosi sa sobom i priče iz rata koje obogaćuju čitav proces i daju mu smisao. Ko su bili Nemci , a ko partizani, ko je bio crvena zvezda, kad će biti treći svetski rat ... Nije im baš sve najjasnije ali nema veze , pravili smo puške!

Nije ni meni baš najjasnije zašto smo se mi toliko igrali tog rata za razliku od naše dece čije je danas glavno oružje miš, ctrl, alt i enter. Valjda ne može na red da dodje, toliko toga treba uraditi pre rata... Oni se danas siti napucaju za stolicom, a ja sam trč'o celo popodne ko sumanut po naselju da ubijem svega petoricu. Puške smo pravili sami,operacije smo vodili sami, jedino nismo sami znali da prekinemo rat, igrali smo se do besvesti.

U vojsku sam otišao kasno, imao sam zamalo trideset godina.Nekoliko dana pre odlaska na odsluženje vojnog roka častio sam se igricom Call of Duty WWII , koju sam prešao za tri noći. Drugi svetski rat, spartansko naoružanje, blato, borba ... Sve ono što me je već čekalo u vojsci. Dobio sam pravu pušku , pravo blato i skoro pravu borbu. Bacao sam bombe,pucao,valjao se, dok je moja žena sa troje male dece vodila bitku sa ovčijim boginjama koje su trajale tačno koliko i moja obuka. Došli su mi svi na zakletvu.Šta ti je život...

DOKTRINA

Imam osećaj da se danas manje deci priča o ratu, borbama, o neprijatelju. Ne mislim da je to loše , samo konstatujem. Sećam se sa koliko sam slasti gledao partizanske filmove koji su nam se nudili u porcijama. Narodnu oslobodilačku borbu zamenili su američki marinci koji pobiše pola Azije. Savremenije naoružanje i istaknuta kreativnost prilikom borbe nagnali su nas da celo leto provedemo u rovovima pripremljenim za toplovod koji se uvodio pet godina. Lavirinti kroz naselje nasuti peskom bili su neverovatan poligon za nas koji smo ga znali u stopu. Sećam se da su neki bili tužni što odlaze na more. Bili smo podeljeni u dve grupe. Jedna grupa je napadala dok se druga utvrdjivala. Najsladji je bio sam početak operacije. Svi smo još uvek na broju. Bodrimo se , adrenalin radi svoj posao, a u daljini se čuje neprijatelj.Bombe su nam bile iščupano busenje, a protivnik se eliminisao direktnim pogotkom. On se obično konstatovao smehom, jer zamislite kako je smešno kada vas neko pogodi u glavu čupavim debelim busenom. Zemlja se razleti na sve strane i tu nema varanja. To svi vide , dok pucanj iz puške ko zvuči ovako : Ta! Ta! Mrtav si ... pa se kaže ime upokojenog , a onda obično upokojeni kaže Nisam! Onda to dovodi do rasprave i polemike na otvorenom bojnom polju, gde se oni raspravljaju a niko nesme da izadje jer će onda stvarno biti mrtav. To se obično završava revoltom u vidu ofanzive, po principu kom' opanci kom' obojci...

Igrali se mi tako rata godinama, kad ono izbi pravi rat. Sa ove distance kad gledam, kao da smo ga mi prizivali pa on došao.Sa nekih dvanaest godina ratne filmove zamenio sam Drugim Dnevnikom u pola osam... Dobrovečepoštovanigledaoci... danas su ... ubili, masakrirali, odrali , pojeli ,nakačili , zverski ... pa onda novi predmeti: malj, srbosek , žica , kama ... Filovali su nam oni tako prazne dečije foldere i onda su došle one lude godine. Rat za ratom, pa bombardovanje, pa sačuvaj Bože.

Pa sad vi kupite detetu pušku da se igra rata. Ili je bolje da sedi na ladnom betonu i isto to radi na mobilnom telefonu. Rizik je i jedno i drugo. Nećete pogrešiti ako budete rizikovali i dete budete odveli u prirodu. Neka ono ponese pušku, a vi ponesite ranac sa vodom , kompas , kobasicu , slaninu , komad hleba, nož, upaljač , konopac, mapu... Neka igranje ratom bude povod da dete iskusi prirodu na neki drugi način. Grane koje grebu više nisu grozne grančuge nego izazov koji treba da se savlada. Lišće je kamuflažni materijal koji će od vas napraviti nezaboravan žbun koji hoda. Popnite se zajedno na neko drvo da izvidite okolinu. Videćete nešto u daljini što će učiniti da bez napora pretrčite kilometar. Postavite zamku, puzite, valjajte se, šunjajte se ... A onda napravite logorsku vatricu , na granu nataknite kobasicu i gledajte svoje dete kako uživa. Možete ga i krišom slikati, njegovim mobilnim telefonom, kako bi mu ostala uspomena na najbolji ručak u životu. Postoje razni priručnici za preživljavanje u prirodi koji će vam biti od pomoći da obogatite sadržaj u šumi.

Priroda je nešto više od pokošene trave i kožne lopte. Kvalitetan boravak u prirodi podrazumeva i mali napor. Odvikli smo se od neravnog tla, tišine i spokoja. Mi ne znamo šta bismo s tim. Naučili smo na animaciju, baš kao što vas ja sad animiram da vi vašu decu animirate kako bi tako animiriani prihvatili prirodu onakva kakva ona zapravo jeste – a ona je smirena.

dva brata igraju se rata, 2009. drvo, terakota